ISKUSTVO EMIGRACIJE – AUSTRIJA

Svoje iskustvo emigracije danas sa vama deli Marija Aleksić, osoba koja se može svrstati u grupu ljudi koji rade ono što vole i za koje posao predstavlja više od posla. Prvi put sam je upoznala na dan svog venčanja, kada je došla da mi napravi frizuru i već tada sam uvidela koliko voli svoju profesiju. Smatram da Marija može biti odličan gost na sajtu, jer pored nedavne emigracije u Austriju, preselila se iz jednog dela Srbije u drugi. Od školskih dana je znala da želi da bude frizer, ali i nezavisna i samostalna osoba. Dolazi u Novi Sad, misleći da tu može steći bolja znanja i ponude za posao, gde svojim konstantnim radom i trudom stiče velik broj zadovoljnih ljudi, ali i prijatelja. Volim da razgovaram sa Marijom, jer smo obe saglasne da čovek ceo život raste i uči. Uživala sam slušajući njene priče o seminarima i kursevima koje pohađa, iako je već bila priznat frizer. Kako se odlučila na emigraciju u drugu državu i šta je u tom procesu spoznala, saznajte u sugestijama koje vam daje.

Motivi i cilj emigracije

Prvi i osnovni motiv je zajednički život sa partnerom koji je već par godina ovde (takođe je iz Srbije). To je bila zajednička odluka, smatrajući da ćemo imati bolje uslove, kako za naš dalji život, tako i kroz neko vreme za stvaranje porodice.

Razlike prilikom selidbe iz grada u grad i iz države u državu

Seliti se iz grada u grad, u kojem ne poznaješ nikog, je vrlo slično kao i preseliti se u drugu državu. Razlika koju mogu navesti je jezička barijera, jer obično kada se selimo u novu državu, prvo pitanje koja nas muči je kako savladati jezik. Mada, utiče i to u kom dobu svog života činite takve promene. Kada se osvrnem 10-ak godina unazad, uviđam da sam sa svojih 14,15 godina vrlo dobro znala šta želim i jako sam zrelo razmišljala. Želela sam veći grad, adekvatno školovanje za ono za šta sam čvrsto odlučila da ću se baviti u životu, samostalnost i sigurnost, da budem apsolutno sama zaslužna za svoje uspehe i neuspehe. Takođe, težila sam da posao kojim želim da se bavim pokažem u najlepšem i najkreativnijem svetlu, onima koji su tvrdili da se za takav vid obrazovanja odlučuju samo osobe koji su bili losi đaci. Često su mi govorili da to upisuju oni koji nemaju drugog izbora i da to nije za mene. Tvrdim da nisam pogrešila i da sam tada, odlukom da se preselim iz grada u grad za sebe uradila najbolje što sam u tom trenutku mogla. Razlika koju želim da naglasim je ta da sam bila deset godina mlađa, te sam videla samo cilj i nisam razmišljala o eventualnim posledicama. Zrelost učini svoje, pa danas to jako često radim i zato smatram da se na promenu treba odlučiti i načiniti je što pre, s godinama postaje teže. Ambicije koje sam imala na početku i čemu sam težila sam usput sa tim godinama izgubila, jer naš standard nije dozvoljavao da se usavršavam koliko želim, niti da se kroz svoj talenat drugačije eksponiram, već da se prepustim kolotečini i konstantnom radu, za čisto preživljavanje.

Jeste da nova okolina zahteva i novi socijalni život, ali smatram da to treba biti najmanji problem, ako se uzme u obzir šta se sve dobija. Ne smatram sebe preterano otvorenom osobom, koja lako sklapa prijateljstva, ali sam se uvek pronalazila sa ljudima, zašto to ne bi i sada bio slučaj? Društveni život je bitan, ali treba znati i sam sa sobom provoditi vreme, razvijati se, rešavati određene probleme, jer biće trenutaka kada ćemo sebi biti jedino društvo i savetnik sa kojim treba znati funkcionisati. Iz tih razloga se nisam plašila da načinim još jedan preokret, ponovo sve ispočetka, i da ne prepustim vremenu da odnese još ove preostale smelosti, koje imam za promene. Preseljenje u drugu državu gledam kao na veći izazov, koji će moj život učiniti kvalitetnijim, a mene iskusnijom i smelijom, jer ko zna kakve će još veće promene život ukazati…

Faze koje su mi bile najteže u procesu emigracije

Jedina faza kroz koju sam prolazila, a koja me iz dana u dan sve više prolazi je kako da od jedne nezavisne, samostalne osobe, koja je sama sebe izdržavala, živela u gradu u kom je sebi birala život, vodila svoj posao, stvorila krug prijatelja, u stalnom kontaktu sa ljudima, imala neki svoj ritam života, koji je bio daleko od lagodnog, ali u svom tom ‘haosu’ mogu reći da sam stvorila svoj ‘mali svet’, donesem odluku da zbog boljeg sutra načinim velike promene.

Iako sam već bila upoznata sa tim šta me očekuje, znala sam da se toliko toga treba promeniti. Samim dolaskom u drugu državu, a onda i u nepoznato okruženje, ogroman grad, zajednički život sa partnerom, bez posla sa krugom ljudi koji se sveo na svega par osoba, moj život se u svakom pogledu preokrenuo. Najteže mi je bilo rasčistiti sama sa sobom činjenicu da ću za početak biti bez posla i da ću finansijski morati da zavisim od momka. Teško je znati da će toliko godina rada i truda da budem samostalna pasti u vodu i da će sada opet neko morati da me izdržava, a ja  neću moći da na bilo koji način doprinesem i moraću opet da počnem od nule. Međutim, znala sam da je to privremeno.

Realnost vs očekivanja: Šta sam očekivala, a šta zaista dobila?

S obzirom na poprilično kratak period od mog dolaska smatram da nisam dovoljno kompetentna da odgovorim da li sam zadovoljna ili nezadovoljna svojim životom u novoj državi, ali mi se trenutna realnost poklapa sa očekivanjima, budući da sam bila upoznata šta mogu za početak da očekujem. Težimo ka tome da nam se realnost poklopi sa očekivanjima za budućnost, mogućnost za ostvarenje uvek postoji, potrebno nam je vreme.

Integrisanost u novoj domovini

Trudim se da se prilagdim mentalitetu ljudi koji žive u ovoj sredini, misleći na ljude koje srećem na hodnicima, ulicama, marketima… Što se tiče nekog prisnijeg kontakta sa ljudima, još uvek nisam bila u prilici da ih ostvarim, izuzev ljudi koje od ranije poznajem, mada poučena prethodnim iskustvom (kada sam se selila iz jednog u drugi grad) smatram da nema razloga zašto bih se osecala neprihvaćeno. Ono što mi je najbitnije je da sam prihvaćena od osobe sa kojom sam odlučila da delim zajednički život.

Savet osobama koje žele da emigriraju

Ono što je meni bilo najbitnije da bih se odlučila na taj korak jeste podrška. Imala sam je od velikog broja ljudi – prijatelja, porodice i partnera, to mi je bio najjači vetar u leđa.

Podrška je važna i pomaže, ali ne znači ako je nemate da ne trebate da načinite taj korak. Smatram da svako od vas zna šta je najbolje za njega i šta će ga učiniti srećnijim i zadovoljnijim. Treba imati u vidu da u većini slučajeva neće biti lako, ali da treba imati cilj i njemu težiti. Koliko je zapravo teško bilo uvidimo tek kada to prođe. Dok proces emigracije traje toga nismo svesni, tek kada dođemo na lakše, pa se osvrnemo i sagledamo teške momente, mi uvidimo šta smo sve prošli. Međutim, tada je to već prošlost, pa kažemo ‘bilo, pa prošlo’, smatram da se treba time voditi.

Nešto što mi je pomoglo da prođem kroz proces emigracije

Smatram da je od velike važnosti sa kim se odlučujete na korak emigriranja, da li sami, što smatram jako velikom hrabrošću, ili imate nekoga ko će vas pratiti kroz celo to putovanje. Meni je to bilo od velikog značaja i na tome mogu da zahvalim svom momku, koji pored niza nerešenih pojedinosti, dosta prekovremenih sati rada, neizmerno se trudi da se naviknem, svakim svojim slobodnim trenutkom provedenim sa mnom u razgovorima. Brigom, podrškom, razumevanjem i svim onim omiljenim kinder čokoladicama kojima redovno dopunjuje frižider čini proces emigracije lakšim 🙂

Marija je za mene podstrek da se bavim onim što volim i u njenim koracima uviđam važnu poruku – uspeh je tamo gde smo mi, a to da li ćemo promeniti grad ili državu ne igra ulogu, dok god smo svesni da je snaga i sreća u nama. Nadam se da ćete i vi pronaći vaše poruke i zaključke, kao i da vas Marijino iskustvo može usmeriti i podstaći na promene kojima težite. 🙂