JA KAO VASPITAČ

Zovem se Milica Fazekaš, imam 27 godina, i upola toliko iskustva kada je reč o detinjstvu i porodici. Po zvanju sam vaspitač, ali se vodim time da za nas ne govori diploma, već relevantno iskustvo. Interesovanje za pedagogiju i psihologiju sam pokazala veoma rano, gde sam još sa 14 pisala različite radove iz ovih oblasti. Na prelazu iz srednje na fakultet sam imala veliku dilemu, da li da upišem književnost ili vaspitanje. Pisanje je oduvek bila moja prva ljubav, a deca i odnosi u porodici nešto sto me privlači kao magnet. Odlučila sam se da to budu deca, a kasnije sam spojila dve ljubavi u jednu. Studije su mi protekle u čitanju knjiga, pisanja radova, sticanja znanja iz različitih pedagogija. Svojim talentom za pisanje, pomagala sam svojim kolegama, a ujedno i širila svoja teoretska znanja.

Prvi kontak sa decom sam imala veoma rano, jer od kada znam za sebe, privlačila su me razna pitanja na temu roditeljstva. Šta je to dobar roditelj? Zašto moji roditelji postupaju ovako, a drugaričini onako? Već na ranom uzrastu, uvidela sam koju ulogu igra porodica, i koliko je važno da svaki roditelj bude toga svestan. Baš zato, upisala sam studije i sebi obećala da ću svima preneti poruku – roditelj stvara srećnu i sigurnu decu.

Desetak godina kasnije, trudim se da moja poruka putuje. U Srbiji sam radila u različitim državnim i privatnim ustanovama, čuvala decu u divnim porodicama, držala časove engleskog jezika, pomagala deci u školi, a trenutno živim i radim u Norveškoj na poziciji pedagog 2.

METODOLOGIJA MOG RADA ili MOJE VIĐENJE VASPITAČKOG POZIVA

Ukoliko bi mi neko rekao da sebe opišem kao vaspitača kroz jednu situaciju, to bi bilo – ona koja je uvek pored deteta kojem je potrebna podrška u tom momentu. Ta osobina je u Srbiji za mene više bila kazna, nego nagrada, iz razloga što su grupe u predškolskoj ustanovi prepune. Oduvek sam težila da svima posvetim dovoljno pažnje, da istražim zašto dete u grupi ne želi da se druži, zašto grupa nekoga ne prihvata, zašto je dete ujelo drugara i šta je to što smo njemu propustili da pružimo i sl. Međutim, od tako velikog broja dece, stekla sam utisak kao da smo se uvek bavili samom posledicom. Retko se dešavalo da se krene od tog deteta, da mu se pruži dodatna podrška, da se pronađe adekvatan način za otkrivanje pravog uzroka, a tek onda rešavanje, ne posledice, nego onoga zbog čega je problem nastao.

Ovako sam razmišljala u svim situacijama na poslu, te vam postaje jasno da zaista nisam videla svoje mesto ispod krošnje. Po nekima sam davala previše, po nekima sam bila prespora jer sam težila dubljem odnosu, a jednog dana je moje zdravlje bilo narušeno i ja sam rešila da negde drugde potražim uslove rada koji mi odgovaraju. Često sam razmatrala da li sam promašila profesiju, jer su me oduvek zanimali odnosi sa decom, njihove emocije, kako da im pomognem, te sam razmišljala o tome da su pedagogija ili psihologija bile bolji izbor za mene.

Međutim, nakon promenjenih nekoliko vrtića i nakon rada sa toliko dece, shvatila sam da nisam pogrešila. Svaki dobar pedagog i psiholog bi trebalo da provede dosta vremena radeći kao vaspitač, da bi istinski mogao da razume probleme grupe. U praksi je to najveći problem bio, jer pedagozi zamisle rešenje problema, ali ne poznaju grupu i način funkcionisanja dece. Smatram da sam dobila idealnu kombinaciju, psihološka i pedagoška znanja zbog knjiga i radova koje sam pisala, a iskustvom iz vrtića sam povezala teoriju i praksu u jednu celinu.

Takođe, volela bih da naglasim, svim budućim studentima koji će ovo čitati, fakultet i posao vaspitača nisu ni približno slični. Na fakultetu učimo različite pedagogije, psihologije, metodike, a kada zakoračimo u sobu, uviđamo da se većine tih principa niko ne drži. Neki su stari i ne bi ih se trebalo držati, ali ima dosta kvalitetnih stvari koje smo naučil, ali nam način rada u ustanovi ne dozvoljava da to primenimo. Preogromne grupe, neadekvatan prostor, kvantitet umesto kvaliteta kvare sliku o vaspitanju koju sam imala kao student. Svima vama koji volite decu i težite ovom pozivu, poručujem da je istina između teorije i prakse.

Nakon prve godine u ustanovi, bila sam veoma razočarana i istinski sam smatrala da sam promašila profesiju. Međutim, kasnije sam se setila nečega što govorim deci – ti si poseban zbog sebe samog. Baš zbog toga što ne možeš da naslikaš rad kao Pera, baš zbog toga što si najbolji u sportu i baš zbog toga što imaš lokne, ti jesi Žika. Prihvatam te u potpunosti takvog kakav jesi i naučiću te da i ti uradiš isto. Primenila sam ovo na sebe, i shvatila da to što se ne uklapam u šablon, ne znači da ova profesija nije za mene, već da je potrebno naći novo nebo, novu sredinu, kojoj ću ja, baš takva kakva jesam, moći da doprinesem.

U Srbiji imam divnih prijatelja i kolega, koji se bave ovim poslom na zavidnom nivou. Svim tim kolegama skidam kapu i čestitam. I svaki roditelj bi trebalo da uradi isto. Postoje vaspitači koji pored ogromnih grupa, pored norme i glupih nametnutih pravila, i pored niza problema u sistemu koje samo oni znaju, ipak uspevaju da vašu decu čine srećom i nasmejanom. I da vide i Peru i Žiku, iako ih je trideset.

Mene je moja želja za doprinosom odvela u Norvešku, u zemlju koja ima totalno drugačiji sistem od Srbije. Porodice su velike, uglavnom po troje, četvoro dece, a vrtići samo niču. Međutim, bez obzira na broj dece, grupe su manje i uglavnom broje od 12 do 18 dece, a u jednoj grupi uglavnom rade tri vaspitača. Nije stvar samo u broju dece, već se radi i o načinu rada, ali i o totalno drugačijem mentalitetu. Ovde su sva deca slobodna, od bebe do predškolca. Dvorišta su ogromna, i za razliku od naših vrtića, spoljašnji prostor ima prioritet u odnosu na unutrašnji.

Deca se slobodno kreću po svim delovima dvorišta, bebe puze gde god žele, niko ih ne ograđuje i slično. Jednom do dva puta nedeljno se ide u šetnju, ali ne do galerije ili pošte, već u šumu ili na planinski vrh. Vremenski uslovi kao pojam ne postoje, pa ćemo tako po najvećem pljusku uživati u čarima skakanja po bari i u sakrivanju ispod krošnje u šumi. Deca i zaposleni imaju odeću za sve vremenske prilike i pravilo koje važi  – nema lošeg vremena, već samo loše odeće.

Ovde je veoma poželjno da su deca u blatu, pesku, vodi i niko se ne žali na prljav dres – zato je i kupljen. Napolju se peva, užina, ruča, a i uči od matematike do poznavanja prirode. Deo dana se provodi unutra, gde svaka soba nudi različite materijale i igračke, a deca su slobodna da se rotiraju.

Najveća razlika između Skandinavije i Srbije je ta što je akcenat na slobodnoj igri, a usmerene aktivnosti su svega 5-10 posto. Kao što je i Marija Montesori rekla, deca se najbolje uče u rutinskim aktivnostima, u hodnicima, za vreme pranja ruku, na užini. Vaspitač je ovde posmatrač i ima sporednu ulogu, dok smatram da u Srbiji ima glavnu ulogu.

Najveći akcenat se stavlja na socijalne odnose i baš zato sam i pronašla svoje mesto ovde. Prvo i pre svega je da deca budu bezbedna, a potom da im se omogući da budu prihvaćena, da svako nađe svoje mesto u grupi i da se u vrtiću oseća prijatno. Konflikti se rešavaju tako što se deca uče da ih reše, i vaspitačev glavni zadatak je upravo to, a ne da on bude sudija i neko ko rešava stvari umesto njih. Razlike se veoma poštuju i multikultura je deo odrastanja.

Nije ni ovde sve idealno, jer im fali radne snage, pa se može desiti da umesto troje budu dva vaspitača. To vam je podstrek da učite norveški i dođete da budete treći u grupi 🙂 Takođe, nije lako prešaltati se sa jednog mentaliteta na drugi, gde tvrdim da se Norveška i Srbija razlikuju kao istok i zapad. Smatram da najveći problem našeg sistema nije brojčano stanje dece u grupama, već način funkcionisanja i propisana pravila neadekvatna za razvoj i život dece.

Potpisala sam ugovor za poziciju pedagoga 2 u aprilu ove godine i mogu reći da svakim danom osećam da Norveška jeste moje mesto ispod sunca. To mesto nije sama Norveška, već spoj iskustava i znanja iz Srbije i Norveške. Svaki sistem ima nešto dobro i nešto manje dobro i nijedan nije savršen. Međutim, ovaj sistem više odgovara Milici Fazekaš koja jesam. Selidbom u Norvešku nisam odustala od naše dece, niti sam uzela da se bavim decom iz strane zemlje, jer za mene su sva deca ista. Smatram da ovim iskustvom spoznajem drugu perspektivu, bogatim svoja znanja, pa i deci iz Srbije mogu biti veća podrška. Između dva različita sistema, težim da uzmem najbolje od oba i pronađem onaj funkcionalan, u sredini.

Nadam ste da ste ovim tekstom imali priliku da me bolje upoznate. Svake subote možete očekivati novi tekst na temu roditeljstva i vaspitanja, i iskreno se nadam da ću vam pomoći da vaspitate zdravu, sigurnu i srećnu decu. 🙂