KO TI JE REKAO DA ĆE BITI LAKO?

Svako ko razmišlja o emigraciji ili je na putu da postane emigrant bi trebalo da razmisli o sledećem – Put do uspeha je pun trnja, a kada ga dostigneš, uvek će biti po koji trn, da te podseti da svoju putanju moraš da održavaš.

Kao što sam to već nekoliko puta navela, motiv moje emigracije je bio napredak na ličnom i profesionalnom polju, težnja za tlom, koje će mi pružiti mogućnost da sama stvorim sve ono čemu težim. Za druge ljude, motiv emigracije je možda isti, a možda i ne. Razlozi su toliko individualni, da samo osoba koja se upušta u emigraciju može objasniti zbog čega je birala da napusti sve što joj je rođenjem dato i upusti su u pustolovinu – krećem od minusa.

Mnogi bi rekli, krećem od nule, ali ja tvrdim, onog momenta kada se odlučite da ćete emigrirati, vi krećete od minusa. Počevši od vremena i novca za učenje jezika, preko papirologije i energije utrošene na sve što je neophodno za put, do stresa zbog organizovanja novog početka.

Koristim priliku da sada opišem situaciju koja se desila dok sam bila u Srbiji, pripremajući se za emigraciju. Naime, to je bio period kada sam učila jezik po dvanaest sati dnevno, a jednako toliko sam istraživala ponude za posao i slala mejlove. Kuća nam se raspadala, jer sam dane provodila u pidžami, smenjivajući samo šolje kafe. Određenim danima bih drilovala sebe da usvajam nove reči i ponavljam staro gradivo, dok bih drugim danima obnevidela pored hiljadu otvorenih molbi. U toku jednog takvog dana, rekla sam – Jedva čekam da emigriramo, pa da se odmorim. Tako sam umorna. Umorna od sređivanja papirologije, od smišljanja načina da zaradimo još novca za put, od učenja i drila. Jedva čekam da stignem u Norvešku, pa da se kao čovek odmorim.

Danas, nakon pola godine otkako smo emigrirali sam se setila ovog perioda i tako sam se slatko nasmejala. Da li sam se odmorila? Naravno da nisam. Odgovor na to mi je još u Srbiji dala moja profesorica norveškog – Milice, ovo ovde nije ni početak. Ovo je tek zagrevanje za sve ono što vas tamo čeka. Prava bitka za emigracijom počinje tek kada emigrirate.

Tada mi to baš i nije bilo jasno. Mislila sam, kada emigriram, tada je sve gotovo, tada je najgore prošlo. Onog momenta kada nađem posao i pređem granicu, kada dotaknem tlo nove države , to je to, pobedila sam, cilj je postignut i sada mogu da uživam u plodovima svog rada.

Tek sada, nakon šest meseci sam uvidela šta je ona zapravo govorila. Mislite da sav taj novac koji ste uložili, svi ti prekovremeni sati vašeg truda i učenja, sav stres oko čekanja papira i traženja posla su bili najteži deo, a oni su u stvari samo bili pokazatelj, merilo toga da li ste dovoljno jaki za pravu bitku. Ne pišem ovo da vas demotivišem i da kažem da bi trebalo da odustanete. Ako vas neko poziva da sledite svoje snove, to sam ja. Međutim, ovim želim da vam kažem nešto što vam drugi neće reći i možda vam na taj način pomognem, kao što je meni moja profesorica pomogla.

Iako možda sada ne shvatate o čemu pričam, dobro je da vam se nađe u uhu i da ga izvučete onda kada vam zatreba. Možda će zvučati grubo, ali u Norveškoj, Nemačkoj ili bilo kojoj drugoj zemlji niko neće raširiti crveni tepih i reći – Milice, baš smo tebe čekali sve ovo vreme! Niti će te potapšati po ramenu i pohvaliti trud i rad koji si uložio da do emigracije dođeš.

Prva i najvažnija stvar kada u emigraciju pođete je saznanje da za sobom ostavljate vašu zonu komfora i da se oslanjate isključivo na sebe. Ostavljate dedovinu, vaš maternji jezik, vaše poznanike i rodbinu i nekoga ko je mogao da vam priskoči u pomoć ako zatreba. Onda kada emigrirate vi ste sami sa sobom, eventualno sa partnerom i porodicom, ukoliko idu sa vama. Ne shvatite me pogrešno, imaćete i ovde prijatelje i pomoć, ali mnogo, mnogo kasnije, nakon što uradite sve što je potrebno da uradite, kako bi do pomoći i prijateljstva došlo.

Dakle, kada pređete granicu, vi ste u toj državi neko novi, stranac, koji bi trebalo da se prilagodi novoj kulturi, običajima, jeziku, pravilima. Da biste stekli prijatelje, komšije, saradnike, da biste mogli da promenite posao, da steknete bolji položaj, da biste bilo šta zahtevali, potrebno je da se integrišete u društvo. Integraciju ćete postići tek kad savladate jezik i sve ono gore što sam navela. Takođe, integracija je proces koji zahteva vreme i zavisi od individue, od toga koliko ste spremni da date i da slušate. Ne da komentarišete koliko je kod nas bolje ovo ili ono, već da slušate i gledate običaje u novoj zemlji, kao i da razumete činjenicu da iako je nešto bolje u našoj zemlji, vi niste u njoj ostali, već ste novu zemlju birali, a ne ona vas. Takođe, vi ste u ovoj zemlji manjina i stranac, a ne izvorni stanovnici, te je na vama da običaje prihvatite. Ne da ih nužno usvojite ako vam se ne sviđaju, ali da naučite da poštujete razlike, jer ste ih emigracijom birali. Samo tako će integracija biti potpuna.

Dosta nas, kada dođemo do cilja, do zemlje emigracije od starta nešto očekujemo. Očekujemo da nam daju, da nas poštuju, da nas razumeju, jer mi smo debelo radili i ulagali da bi dovde stigli, zar ne? Ali znate šta, niko od njih ne mora ništa da nam da i nisu nam dužni bilo šta. Ti isti Norvežani su mogli da zaposle nekog iz svoje zemlje ili iz susedne i nije im bio nužan Petar Petrović. Birali su ga sa razlogom, zbog škole, iskustva ili prosto potrebe. Međutim, ono što često zaboravljamo, Petar Petrović je birao njih. Kao i sve drugo u životu, pre nego što tražimo prvo moramo da damo. Pre nego što očekujemo promenu pozicije na bolju, pre nego što očekujemo da ćaskamo sa komšijama, pre nego što očekujemo platu kao što je ima Norvežanin, moramo da damo, možda deset puta više truda od onog koji smo uložili do emigracije da dođemo.

Ja radim kao vaspitač u privatnom vrtiću. Kao i u svakom sistemu, postoje stvari koje mi se sviđaju, ali i one koje mi se manje sviđaju. Ne sviđa m se to što menjam smene svaki dan i što nemam stalnu smenu. Ne mogu da planiram svoje vreme kako želim i poremećen mi je ritam ishrane, spavanja i slobodnog vremena. Međutim, postoje kolege koje imaju stalnu smenu i koje mogu da izaberu smenu koju žele. Da bih došla na poziciju da zahtevam promenu, da zahtevam bilo šta, prvo moram da dam. Potrebno je vreme da se pokažem kao radnik, ali pre svega, potreban je jezik položen na papiru. Svaka struka je posebna i za svaku važe posebna pravila, za neke je potreban jezik, za neke je potrebno možda nešto drugo. Da biste u Norveškoj radili za stalno kao ped. leder neophodno vam je priznanje od ustanove UDIR. Da biste dobili to priznanje, neophodno je da položite jezik, na sva četiri dela, na nivou B2. Dakle, ukoliko želim posao za stalno, veću poziciju, bolju platu, rad u državnom vrtiću ili bilo šta da zahtevam, ja moram da imam tu potvrdu, a tu potvrdu mogu dobiti samo uz jezik.

Ono što sledi je to da pored napornih smena, pored neimanja vremena za sebe, sada bi trebalo naći vreme za aktivno učenje jezika i izlaska na taj ispit. Mogu da kukam, da se žalim kako ja nisam dobila ovo ili ono, kao što dosta nas radi. Očekujemo da nam pripada. Očekujemo da su nam dužni jer smo mi emigrirali. Nijedan Norvežanin ne zna niti bi trebalo da zna kroz šta ste vi prošli. Zapravo, niko ne bi trebalo da zna, jer ste vi sami, svojom voljom taj put birali. Umesto da kukate, uzmite stvari u svoje ruke i sami stvorite uslove koje želite. Ukoliko na to niste spremni, niko vam ne može zabraniti da se u vašu domovinu vratite. Paradoksalno je kukati zbog stvari koje ste sami u vaš život pustili. Imate izbor da se prilagodite i radom stvorite život kakav želite ili da se vratite. Nova zemlja i emigracija kao takva nikada ne nose promene na gotovo, već promenu vi morate da zaradite i stvorite. Emigracija je samo nova šansa, novi prozor, za realnost koju ćete vi ili nećete da kreirate.

Pod tim ne mislim samo na posao, već na sve sfere života. Ukoliko želite da se integrišete u društvo i imate prijatelje, naučite jezik. Ukoliko želite bolju kuću, zaradite više novca, menjajte poslove i tražite bolje, ali pre nego što steknete priliku za to – zagrejte stolicu.

Zato sam na početku priče rekla – put do uspeha i održavanje istog je pun trnja. Nije nemoguć, ali ko vam je rekao da će biti lak?Ako mislite da je emigracija laka, svakako ćete u onoj pripremnoj fazi naći izgovor da odustanete. Nekima će jezik biti pretežak, neki neće znati kako da nađu novac, dok će treći reći da je posao nemoguće naći. Oni koji shvataju poentu i koji se okrenu isključivo sebi, ti će za svako kako naći ovako. Smatram da se sve to namenski dešava, jer ako vi niste samostalno mogli da nađete način da stvorite uslove za odlazak, onda svakako bi veoma teško išlo da se borite za opstanak u zemlji u kojoj od minusa krećete. Najlakše je okolinu kriviti za neuspehe, a najteže je od sebe poći. Ako idete u Norvešku da bi vam sama nešto dala, onda zaista ne trebate poći. Ukoliko idete da biste sami stvorili, onda je put vredan.

Mali broj shvata da može očekivati nešto isključivo od sebe. I u stranoj državi možete imati posao iz snova, prijatelje, kuću i brutalan auto, ako tome težite. Međutim, u stranoj državi vi morate da pružite taj dodatak, to ekstra, jer niste privilegovani kao u svojoj zemlji. A ako malo dublje sagledate, čak i u svojoj zemlji, za ostvarenje cilja, oduvek je potreban rad i trud. Potrebno je više zalaganja, više rada, više truda. Nemojte da vas to obeshrabi, jer biti srećan emigrant je jednako ostvarivo kao i uspešan sportista. Dovoljan broj promašaja kombinovanih sa redovnim treningom, i eto vas na vrhu planine.

I za kraj – prelazak granice i emigriranje je samo podnožje planine, a nova država samo plodno tlo. Samo od vaše istrajnosti i debelog rada zavisi da li ćete do vrha doći i na tlu posaditi plodne biljke ili ćete ostati na pustom podnožju.

Uz najbolje oružje koje imam, volja i doslednost, idem ka svom narednom cilju. U martu izlazim na Norskprøve, kako bih kroz pola godine promenila uslove rada. A cilj svega ovoga je da imam više vremena za pisanje. Dakle, malim ciljevima planiram da ostvarim onaj najveći. A kasnije, kada dostigenm taj, pronaći ćemo već novi. 🙂

Držite mi fige, a držim i ja vama. 🙂