ISKUSTVO JEDNE MAME – NORVEŠKA

Već nekoliko puta sam pisala o tome da je emigracija velika životna promena, kako za pojedinca, tako i za celu porodicu. Svaka porodica je drugačija, a ono što povezuje sve buduće emigrante koji imaju decu je strah kako će se njihova deca privići na nove promene, koje su oni kao roditelji odabrali, u želji da im priušte bolju budućnost. Uvek ostaje to pitanje – da li smo postupili ispravno i da li će naša deca biti srećna. Iz tog razloga, danas nam je u gostima Milica Jakšić, majka troje dece, koja je rešila da podeli kako je izgledala emigracija i proces adaptacije kod njene dece. Ukoliko vas interesuje Miličina priča i način na koji je došla do posla u Norveškoj, to možete pročitati ovde.

ISKUSTVO JEDNE MAME

Kao majka troje dece: Stevana (3), Uroša (9) i Petre (11) prenosim svoje šestomesečno iskustvo sa školom i vrtićem u Norveškoj.

Upis nije mogao biti jednostavniji. Popunili smo osnovne podatke o deci i upisali ih bez ijednog dokumenta. Rečeno nam je da kada dobiju personalne brojeve u policiji, samo da im dostavimo papirologiju, što smo i uradili. Škola počinje ranije nego u Srbiji, oko 20.avgusta. Pre prvog školskog dana, pozvali su nas da dođemo u školu i da se upoznamo sa budućim učiteljima i sa samom školom, kako bi deci bio manje stresan taj prvi dan. Zaista mislim da im je to dosta olakšalo, jer su bili uplašeni, što zbog svega novog, što zbog nepoznavanja jezika. Petra i Uroš u školi imaju dodatni norveški, tzv. Norsk 2, 5 časova nedeljno. Prilično brzo usvajaju gradivo, uz igru, tablete i dobrog učitelja.

Škola je odlično opremljena: muzički kabinet sa raznovrsnim instrumentima, bazen ( imaju plivanje 1xnedeljno ), sala za fizičko, kabinet za tehničko, kuhinju gde uče da kuvaju iz predmeta Mat og helse (Hrana i zdravlje), biblioteka… Biblioteka je besplatna za sve i mogu se naručiti knjige iz cele Norveške. Sve su biblioteke kompjuterski povezane, izaberete knjigu koju želite i ona vam stiže uskoro, dobijate obaveštenje na mejl da možete da dođete po nju. Za Norvežane kažu da su nacija koja najviše čita, što nije čudno s obzirom da puno pažnje pridaju upravo tome. Deca 1x nedeljno sa celim razredom idu u biblioteku, gde vraćaju knjige, čitaju, igraju šah…Svaki dan čitaju najmanje 15 minuta na času knjigu koju su uzeli. Samo za njih dvoje naručili su komplet knjiga za decu na srpskom jeziku da bi mogli i oni da učestvuju.

Na fizičkom se upoznaju sa svim mogućim sportovima, od joge i pilatesa do hokeja. Na tehničkom su išli zajedno sa nastavnikom u prodavnicu da biraju materijal za stolicu, koju su kasnije sami napravili, svako svoju. Na Mat og helse brali su bobičasto voće, pa su nakon toga pravili sok…Koriste kompjutere, tablete, gledaju filmove o gradivu koje prelaze, gledaju vesti svaki dan, dolaze muzičke grupe, organizuju se predstave…stalno se nešto dešava. Otkako je pao sneg, deca dolaze skijama u školu i svaki dan imaju bar 1 čas skijanja na stazi iza škole, koja je za šetnju, trčanje, skijanje, koja je osvetljena i dobrim delom se šeta kroz šumu. Uroš trenira fudbal i plivanje, a Petra fudbal i ples. Sve aktivnosti su besplatne! Knjige i sveske su besplatne! Sav materijal koji im je potreban se dobija u školi. Deca koja su udaljena od škole više od 3 km imaju pravo na besplatan autobus.

Na otvorenost i dobrodošlicu naišli smo pre početka škole – po decu su dolazili njihovi novi drugari iz razreda da ih zovu na rođendan ili da se provozaju bajsevima. Roditelji su organizovali druženje u prirodi, pored mora, samo zbog nas, kako bi se bolje upoznali. Na osnovu svega, mogu reći da je adaptacija prošla prilično bezbolno, mnogo bolje nego što smo očekivali. Ocenjivanja nema do 8.razreda. Mnogo manje imaju za domaći nego u Srbiji, tako da imaju puno slobodnog vremena posle škole, što se meni baš i ne dopada. Program je mnogo lakši u školi. Takođe, svaki dan u školi imaju ručak, topao obrok u kantini. Vega je jedina komuna u Norveškoj koja deci obezbeđuje besplatan ručak.

Što se tiče vrtića, provela sam sa Stevanom skoro 2 nedelje na adaptaciji, gde sam se bliže upoznala sa njihovim radom. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak je opuštenost, smirenost. Nema strogih pravila, deca mogu da se dovedu i uzmu u bilo koje vreme. Deca su samostalna, dvogodišnjaci jedu sami, posle jela ubacuju tanjire i šolje u mašinu za pranje sudova, a hranu u zelenu kesu, gde već počinje njihova svest o reciklaži. Napolju izlaze 2 x dnevno, bez obzira da li je kiša ili sneg. Svi su dobro ušuškani u svojim skafanderima i čizmama. Ne obraća se pažnja na garderobu da li je nova, markirana. Važno je da je udobna i topla.

Na mene je veliki utisak ostavio roditeljski sastanak u vrtiću – sedeli smo u zamračenoj prostoriji, na zidu su se smenjivale fotografije naših mališana u svakodnevnim aktivnostima, a između nas se dodavala kafa, čaj, voće i šolje. Svi nasmejani, opušteni, kako vaspitači tako i roditelji. Vaspitačice su divne, brižne, pažljive, ljube decu, drže ih u krilu, teše ih ako su uplakani. Stevan je prilično teško podneo adaptaciju, bilo je svega, plakanja, otimanja, zvanja telefonom, nekoliko puta sam čak morala da dođem po njega. Vaspitačica mi je sve vreme slala slike šta radi i obaveštavala kako je. Kada je stanje bilo kritično, koristila je čak i Google translate, gde je govorila – Mama dolazi, na norveškom, pa prevodila na srpski 😁 Poslednjih mesec dana, dve vaspitačice kažu da Stevan komunicira na norveškom, kada dođe kući govori neke reči na norveškom i peva nor.pesmice. U momentu kada suprug dođe po njega, on želi još da ostane što znači da smo pregurali najtežu fazu.

Ovo je moje iskustvo emigracije sa troje dece i nadam se da će nekom značiti. Mislim da deca ovde stvarno imaju najbolje moguće uslove za školovanje i za sport. Takođe smatram da sam izabrala dobru zemlju za moju decu 😊 Nadam se da ćete i vi za svoju 🙂