Iskustvo emigracije – Amerika i Norveška

Danas nam na sajtu gostuje žena koja je posebna po mnogo čemu, a ono što je izdvaja je hrabrost da započne novi život, na novom kontinentu. Kao i svi uspešni ljudi, ona je veoma skromna kada navodi da je u životu radila dvadeset različitih poslova, iako joj je formalno obrazovanje novinarstvo. Ja ne verujem u slučajnosti i zato tvrdim da Nevenu Miljački Ristić nisam slučajno srela, tek nakon što sam emigrirala. U Srbiji nismo imale dodirnih tačaka, a sada, kada smo obe iskusile razne faze emigrantskog života, imamo mnogo toga zajedničkog za reći. Pored iskustva koje nas je spojilo, povezuje nas i ljubav prema pisanju, te sam danas rešila da vam Nevena i ja zajedno predstavimo naše priče emigracije, sa dve strane sveta : Amerika i Norveška. 

Zemlja emigracije

Nevena: Texas, Amerika

Milica: Norveška

Motivi i cilj emigracije

Nevena: Želja za napretkom, usavršavanjem i većim finansijskim sredstvima

Vredni, mladi i obrazovani ljudi koji su znali da mogu više od postignutog 😊

Milica: Emigraciju u Norvešku smo birali radi profesionalnog i ličnog ostvarenja. Odlazak u novu državu smo videli kao priliku za napredak i razvoj.

Faze koje su bile najteže u procesu emigracije 

Nevena: Najteža faza je verovatno bila prihvatanje da sam došla, što sad zvuči kao da sam bila kidnapovana 😊

Kao da je nestala sva euforija kada sam stigla i shvatila da sad zaista treba da gradimo život iz početka, i to iz minusa, a ne sa nule. Sa druge strane sam ceo svoj život želela i čekala da dođem u Ameriku, a kada sam stigla shvatila sam da nisam znala ni šta ni zašto ja to želim. 😊

Kada ne znaš dovoljno dobro jezik (u smislu elokventnosti i samouverenosti), ne poznaješ nikoga, sve ti je nepoznato. Nemaš nikoga da te uputi, informacija na internetu nema.

Svi ljudi koje poznaješ su na drugim stranama – ili su već predugo tu i došli su kao studenti, pa više ni ne uviđaju razlike, ili su u Srbiji i predstavu nemaju kroz šta ti prolaziš.

Samo ti biješ svoju bitku, što je zapravo jako dobro. Ali neko je toga svestan odmah, a neko malo kasnije.

Kao i svuda, teško je i treba vremena da izgradiš sve ono što si iza sebe ostavio. A mi smo ostavili jako puno prijatelja, porodicu i rodbine.

Svo iskustvo koje je iza tebe ti niko ne priznaje. Moraš iz početka da gradiš svoj život u svakom pogledu. Od toga da se pokazuješ i dokazuješ na poslu, do toga da stičeš nove ljude, društvo i prijatelje. Moraš vala da stekneš i svoj omiljeni kafić, restoran, neke sitnice koje život znače. Mesto na koje najviše voliš da odeš kada si sretan i mesto koje će te oraspoložiti kada si tužan. Sve je novo. I sve mora da bude drugačije.

Ono što ne možeš i ne moraš da ponovo stekneš su porodica koja je jedina i uvek tu za tebe i prave prijatelje od kojih te nijedna životna okolnost ne može razdvojiti. Nije lako graditi veze na različitim konitnentima ali – da je lako, mogao bi svako 😊 Šalim se.

Više ćeš ceniti sve što si podigao sa više godina iskustva i u otežanim okolnostima.

Sa druge strane, imaš priliku da se oslobodiš svih površnih odnosa što itekako oslobađa i rasterećuje.

Milica: Kada uđeš u proces emigracije, tada spoznaš da faze ne prestaju, već samo prelaziš iz jedne u drugu, a na prelasku u novu fazu nastaju nove krize. Mnogi autori navode da je emigracija dugotrajan i kompleksan proces, a da se tek treća generacija emigranata može osećati potpuno integrisana.

Često sam na svom blogu navodila da ljudi misle da onda kada kroče na novo tlo, to je to, uspešno su emigrirali. Prave bitke za uspešnom emigracijom počinju tek tada i mogu trajati godinama, u zavisnosti od toga koliko je osoba spremna da uloži i pruži, kako bi se adaptirala.

Međutim, adaptacija i integracija ne zavise samo od osobe, već od okoline i mogu to navesti kao najtežu fazu emigracije. Onog momenta kada se doseliš, sve zavisi od tebe, ali i ništa ne zavisi od tebe. Događa se da stanovništvo u zemlji u koju si se doselio ima predrasude, da je prisutna diskriminacija i da ti je veoma teško da se uklopiš u bilo koji vid društvenog i socijalnog života. Ljudi su socijalna i društvena bića, te zato smatram da je ova faza najteža. Najveća želja svakog emigranta je da bude prihvaćen i da pripada zajednici. Međutim, da bi izgradio odnos, potrebno je poverenje, a da bi došlo do poverenja, potrebno je vreme. Na početku je bilo veoma teško, počevši od komšija koje ne razumemo, funkcionisanja na poslu, nedostajanja porodice do osećaja igubljenosti.

I dalje mogu da vidim sliku kako danima plačem u kupatilu i taj osećaj kada me prijatelji i porodica iz Srbije pitaju – pa to si želela, u čemu je sada problem? Jako je teško objasniti milion promena koje se dešavaju istovremeno, a ti treba da se prilagodiš. U tim trenucima sam osećala da me najbolje razumeju osobe poput Nevene, jer mi nisu trebale reči da objasnim šta osećam. Međutim, Nevena i ja se tada nismo poznavale i svaka je prolazila ovaj proces za sebe. Iako je jedna u Americi, a druga u Norveškoj, obe smo prošle ono što svi emigranti na svom putu prođu. Tako je i nastala ideja za blogom o emigraciji, kako kod mene, tako i kod Nevene, jer želimo da sutra neka druga Nevena ili Milica oseti podršku koja je nama falila.

Realnost vs očekivanja: Šta ste očekivali, a šta zaista dobili?

Nevena: Da budem iskrena, trenutno mogu da kažem da ni ne znam koja su moja očekivanja bila. Suprug i ja smo živeli 11 meseci razdvojeni, u tom periodu smo dobili bebu i sada smo konačno svi zajedno došli u Ameriku. Sve što sam tada želela je da budemo zajedno, pa makar i na Marsu.

Ipak, mislila sam da ćemo mnogo brže stati na noge i nisam imala predstavu koliko je sve skupo, niti sam bila svesna šta to znači početi iz početka, biti stranac i uz sve to, nemati dozvolu za rad.

Nakon tri godine mogu da kažem da sam zadovoljna. Nemam sve što bih želela da imam, ali imam daleko više od onoga što sam imala za 29 godina života u Srbiji. Ne mislim samo na materijalno već i na iskustveno. Toliko sam toga naučila i saznala da se zaista osećam srećnom i ispunjenom.

Sada sedim i razmišljam šta sam ja to očekivala od Amerike i zaključujem da stvarno ne znam. Mislila sam uvek da će da bude zanimjivo, uzbudljivo i da ću konačno moći da obnovim svoju gaderobu onako kako sam oduvek maštala. Ta očekivanja su se svakako ispunila. Ali priznajem da sam više nego površno pristupila želji za dolaskom. Ne kajem se, naravno. Amerika je zemlja gde sigurno možeš da ostvariš svaki svoj cilj, samo je važno da ga dobro definišeš.

Prostora za rad i usavršavanje ima zaista, ali i mnogo stepenika, nejasnoća i strmina. Verujem da u informatičkom svetu, treba da iskoristimo moć informacija na najbolji mogući način. Upravo tako se i rodila moja ideja za pokretanjem Bloga – Američki san, koji ima za cilj da informacijama pomogne ljudima. Prvenstveno onima koji dolaze da žive u Ameriku ili su već tu. Cilj mi je da razmenom informacija i iskustava olakšam put do ostvarenja američkog sna, svako svojeg.

Milica: Mogu reći da sam očekivala jedno, a dobila nešto drugo. Krenula sam ka putu emigracije misleći da će mi to doneti napredak u karijeri. Smatrala sam da ću radom u vrtiću u Norveškoj uvideti drugačiji ugao vaspitanja i da ću pronaći sebe. I pronašla sam se, ali ne u vaspitanju 🙂

Emigracija u Norvešku je meni donela spoznaju da uopšte ne želim da se bavim vaspitanjem i da je moj put pisanje i rad sa ljudima. Dakle, krenula sam sa jednim ciljem i usmerila se ka tome, a na putu do cilja spoznala nešto drugo. Međutim,sve je tako trebalo da se desi, jer da nisam pošla, ne bih stigla tu gde sam sada.

Ono što želim da istaknem je da smo za naša očekivanja i ostvarenje istih odgovorni samo mi. Ne država, ne ustanove, ne novi ljudi. Dosta je ljudi koji emigriraju, pa pričaju negativno o novoj zemlji, o ustanovama koje ne funkcionišu kako su oni očekivali, o ljudima koji ih ne prihvataju. Emigracija te tera da budeš odrasla osoba i da preuzmeš odgovornost za svoje izbore, a većini se to ne dopada. Ti već u startu znaš da li neka zemlja ima ovakvo ili onakvo obrazovanje, da li tu živi milion nacija i da li će tu stalno padati kiša. Ako ne znaš, onda se nisi dovoljno informisao. Čak i da neke stvari ne budu onako kako si želeo, država i dalje nije kriva, jer nije na državi da ispunjava tvoja očekivanja. Na tebi je pre dolaska da odlučiš da li to prihvataš ili ne. Nema izbora koji  donosi samo dobitak. Svakom odlukom mi nešto dobijamo, a nešto gubimo i poenta je da biramo ono što za nas ima vrednost. Dakle, ako nešto u Norveškoj nije onako kako sam ja očekivala, Norveška sa tim nema veze, već moja očekivanja. Možda se nisam dobro informisala, pripremila, možda nisam uložila dovoljno truda da budem prihvaćena i slično. Smatram da kada pođemo od sebe, a ne od okoline, nema šanse da nam očekivanja ne budu zadovoljena. Ukoliko ti se ne sviđa, promeni. Uloži više truda da naučiš jezik, kreći se, treniraj, uđi među društvo na drugi način, dakle umesto prebacivanja okolini, okreni se onome što ti možeš da uradiš. Ukoliko smatraš da si pogrešio i ne sviđa ti se – vrati se. Rešenja uvek ima i po meni rešenje nije kukanje.

Kako biste ocenili vašu integrisanost u novoj domovini?

Nevena: Pa može se reći da je i tu bilo različitih faza. Prva je bila ta kada ja želim da znam sve kako je ovde i uviđam da nikome nije bitno kako je drugde. Što je u principu očekivano i mogu reći normalno. Možda sam u početku imala veću potebu da se dopadnem ljudima i to na pogrešan način- da budem kao oni.

Definitivno jesam prihvatila njih, uostalom ja sam ovde došla 😊 Ali osim toga, mnoge stvari sam naučila od Amerikanaca i mnoge mi se sviđaju. Volim što su praktični i jednostavni, što vole da jedu i da se zabavaljaju, što znaju da uživaju u malim stvarima i što sve na vreme planiraju. Ne kukaju i umeju da se zahvale na svemu. Od vremena koje si izdvojio za njih do bilo čega uloženog. Stvarno umeju da cene kada si tu.

Sa druge strane, ne možeš da očekuješ od klasičnog Amerikanca da bude tu. Oni neće raditi nešto što im se ne radi, i retko će biti tu ako im se ne bude, tj radi reda. Znaju da ne moraju i to ujedno i oslobađa i nekad ume da me potrese.

U svakom slučaju, od kada sam ja ponovo osvestila sve svoje kvalitete, nemam nikakav problem da budem prihvaćena.

Američka kultura je nešto uz šta smo odrasli, tako da se često osetim kao da sam u nekom filmu 😊

Milica: Stefan i ja smo veoma otvorene osobe, koje uživaju da isprobavaju nove stvari, upoznaju nove ljude, prihvataju različite kulture i običaje. Pored toga, ja sam veliki avanturista kojeg ne drži mesto, tako da je za mene izazov upoznati drugačiju zemlju i mentalitet. Delom je naša odluka o emigraciji donešena iz ovih razloga, jer smo u Srbiji bili okruženi toksičnom i ograničavajućom sredinom. Nakon emigracije smo spoznali da krivica nije bila u okolini, već u nama samima, jer smo dopustili da to bude deo našeg života.

Najveći poklon koji je nama emigracije donela je spoznaja da sreća zavisi od nas samih, a ne od okoline. Trenutno osećam da bih mogla da živim bilo gde i da budem srećna, jer ja biram svoju okolinu i život. Za nas je emigracija imala mnogo dublji smisao od emigracije i to je moja iskrena želja svakom budućem emigrantu.

Od starta smo prihvaćeni prilično dobro, a velku ulogu je igralo moje dobro poznavanje norveškog jezika. Na taj način smo našli jeftiniji stan, ostvarili odličan odnos sa vlasnicima stana, a kasnije i sa ostalim Norvežanima. Dakle, broj jedan prilikom integracije u novu državu je jezik. Jezik otvara sva vrata. Imala sam i ja trzavica na poslu na početku, kada je svako pričao svojim dijalektom i kada sam se pitala koji norveški sam učila. Međutim, nikada nisam okrivila njih što me ne prihvataju, već sam to doživljavala kao podsticaj da učim norveški jezik još više. Jedan od najlepših trenutaka je bio kada sam pohvaljena da pišem bolje izveštaje od većine kolega.

Dakle, prihvaćenost i integrisanost u novoj domovini zavise i od okoline, ali najviše od vas samih.

Šta svaki emigrant treba da ima u vidu?

Nevena:

Dve stvari.

Prva da nije lako i neće biti lako, budi svestan gde i zašto si došao.

Druga da uvek možeš da se vratiš kući, i da imaš nešto što ti ljudi u čiju si zemlju došao nemaju- gde da odeš 😊

Milica:

Nemoj emigrirati da bi pobegao od nečega. Gde god ideš, sebe nosiš sa sobom.

Ako spoznaš jasan cilj i motive svoje emigracije, neće postojati kriza koja će te zaustaviti.

Tvrdim da čovek nije rođen da bude isti i statičan. Rođen si da rasteš i razvijaš se. Shodno tvom razvoju i tvoji se ciljevi menjaju. Ne gledaj emigraciju kao nepovratno i definitivno rešenje, već kao cilj koji je trenutno u skladu sa onim ko si. 

 

Nevena Miljački Ristić, autorka bloga ,, Američki san”

Milica Fazekaš. autorka bloga o emigraciji

 

Dve različite zemlje, dva iskustva, koja opisuju dve različite osobe, a istovremeno toliko sličnosti u procesu kroz koji smo prošle. Poruka koju smo ovim tekstom želele da prenesemo je to da je nebitno u koju zemlju emigriraš, jer faze kroz koje prolaziš su srodne fazama koje mora proći svaki emigrant. Baš zato smo i pokrenule blog, Nevena o Americi, a ja o emigraciji generalno, kako bi pružili podršku tebi, koji si na sličnom putu na kom smo i mi bile. 🙂