IZGOVORI – KAKO OGRANIČAVAMO SEBE?

Prošle nedelje sam pisala o ljudima koji umesto akcije ka cilju biraju izgovore. Ono što je važno znati je to da se svako od nas nađe ponekad u toj situaciji, uglavnom jer nije osvestio da trenutno ima druge prioritete ili da ne teži pravom cilju – pravom za njega. Takođe, kako to moja prijateljica Dragana voli da kaže – nije uvek vreme za sve. 

Ja sam dvanaest godina imala za cilj da želim da se bavim pisanjem i videla sam to kao zanimanje mog života. Međutim, tada mi taj cilj nije bio na prvom mestu, jer sam rešavala druge životne prioritete – egzistencijalne prirode. Usledile su promene poslova, emigracija u Norvešku i moje sazrevanje na raznim poljima, da bih ja konačno bila spremna da akcijom krenem ka svom cilju. I to je sasvim u redu. Ukoliko i ti trenutno težiš emigraciji, ali nemaš sredstava, energije i vremena da se usmeriš ka tom cilju, to je ok, dok god sebe ne lažeš i zavaravaš izgovorima, kako je nekom drugom lakše, bolje, sjajnije. Prosto, priznaš sebi da trenutno emigracija nije tvoj prioritet i da će doći vreme kada će biti. I mnogo je bolje da se pozabaviš stvarima koje sada zauzimaju važno mesto u tvom životu, jer kao što sam napomenula, emigracija iz pogrešnih razloga i motiva, ali i u pogrešno vreme ume da donese razne posledice.

Ukoliko ti je prioritet da vratiš dugove, isplatiš kredit, središ zdravlje, odškoluješ dete – uradi to, pa se onda baci na emigraciju. Kao i svaki cilj, tako će i ona od tebe zahtevati puno ulaganja, odricanja, zalivanja i resursa. Ako nisi stabilan na poljima koja su ti važna ili si ranjen od prethodnih bitaka, a nisi zalečen, teško ćeš krenuti u bitku zvana emigracija.

Dakle, to što ćeš emigraciju pomeriti za tri meseca, tri godine ili pet godina je sasvim ok, jer si svestan da trenutno moraš da prikupiš novac, organizuješ vreme, dogovoriš se sa partnerom oko bitnih stvari i sl.

Ono što nije ok je poricanje činjenice da emigracija nije na tvojoj listi prioriteta i svaljivanje krivice na okolonosti van tebe. Perica ima više para pa će lako emigrirati, Marko ima bolju diplomu, a Nevena je mlada i usvaja jezike ko od šale. Karte koje imaju Perica, Marko i Nevena su njihove karte. Bile one od zlata ili blata, to tvoju životnu zonu ne tangira.

SVAKA OSOBA KOJA IDE KA CILJU JE NEČIM ZARADILA – PLATILA TAJ CILJ.

Perica koji ima više keša je možda tri godine učio jezik, jer keš često ne utiče na upornost i znanje, Marko koji ima diplomu, možda nema iskustvo, pa je giljao tri godine na volontiranju, a Maja koja usvaja jezike možda nema para da emigrira. Sve i da dođe Žika koji ispunjava sve uslove i dobio je emigraciju na lutriji – kakve to ima veze sa tvojim ciljem i ostvarenjem istog? Da li to menja travu u tvom dvorištu?

Svoju travu menjaš isključivo ti, a ne tvoja okolina. Tvoj cilj zavisi isključivo od tebe, a ne od Marka, Janka, Pere i njihovih karata. Svakom su na rođenju date određene karte, ali pogodi šta? Sve karte su promenljive i moguće za nadograditi. Samo je potrebno naći motiv za zagrejati stolicu. A stolica se zagreva jasnim motivima i ciljem.

Ako dođeš u situaciju da vidiš sebe kako pričaš da je Marku lakše nego tebi, seti se ovoga što sam napisala. Upitaj se da li mu možda zavidiš što je skupio hrabrosti da izgovorima i strahovima kaže ne i nasuprot tome je krenuo ka svom cilju.

Da se razumemo, nijedna promena nije prijatna. Nijedan cilj ne dolazi preko noći. I meni je mnogo lepše dok sam uljuljkana, u svojoj sigurnoj zoni. Međutim, sigurna zona ne donosi promene i sigurnost ne vodi ka ostvarenju ciljeva.

Da bi do cilja stigao, neophodna je hrabrost da izokreneš svoj ritam života naopačke, da ga prilagodiš svom cilju. To podrazumeva promenu tvog vremena, novca, načina funkcionisanja i svega na šta si do sada navikao. U redu je ako danas nisi spreman na to. Samo budi iskren. Ne prema meni, već prema sebi.

I ja sam dugo tražila izgovore zašto se ne bavim pisanjem. Od toga se ne živi. Ko će mene da primeti. Treba mi realan posao. Nemam ja dovoljno znanja da bih se bavila pisanjem. Nemam ja šta da kažem. Toliko sam kreativna bila u tim izgovorima da sam knjigu mogla napisati 🙂

U stvari, nisam bila spremna da priznam sebi da se bojim. Bojala sam se promene koju novi cilj – pisanje, nosi sa sobom. Bojala sam se toga što ću milion sati morati da učim nove stvari. Bojala sam se što krećem od minusa, a ne od početka. Kao kad kreneš u teretanu, pa si sam sebi fuj koliko si trapav i smotan na početku. Nijedan početak nije lep, A nijedan cilj ne ide bez početka. Bojala sam se i promene svog vremena, ulaganja u nepoznato i to što nemam garancije da ću uspeti. Ali pogodi šta – ništa u životu nema garancije.

Meni je trebalo 12 godina da moj cilj sazri. Da postanem spremna da ga stavim za svoj prioritet. Pre njega je morala da prođe i emigracija i život u stranoj državi, da bih dobila ovu hrabrost i spoznaju da sam svoje najjače oružje upravo ja. Tek kada sam uložila 12 000 evra u emigraciju, kada sam naučila novi jezik, kada se nisam viđala sa svojim suprugom, kada sam sama uzela posao koji sam htela, tek tada sam spoznala da je svaki cilj ostvariv, ako se okrenem sebi, a ne okolini.

Možda mi je trebalo deset meseci da emigriram, puno keša, stresa i plakanja, ali ja sam svoj cilj dostigla. Ostvarujući taj cilj zapravo sam otvorila vrata ka svom životnom cilju. Samoj sebi sam pokazala koliko sam borbena i neustrašiva kada nešto želim. Samoj sebi sam pokazala da su izgovori samo maska iza koje se krijem. Ako sam za emigraciju bila u stanju da radim dva posla i učim jezik, ako sam bila u stanju u jednom momentu da napustim poslove i da učim 12 sati za intervju, ako sam bila u stanju sama u novu državu da odem, u stanju sam i za novi cilj nove zadatke da uradim. Kao što si i ti u stanju da uradiš sve što je potrebno da bi emigrirao.

U redu je ako ne možeš danas. Možda kao i ja, moraš prvo da obaviš manje ciljeve, kako bi sebi pokazao da si sposoban za onaj najveći, tvom srcu najviše vredan. 🙂

Ukoliko ti se svideo ovaj tekst i želiš prvi da primaš nove sadržaje koje delim, prijavi se na moj newsletter.