Kako naučiti jezik za 9 dana?

Pitaš se kako sam emigrirala kao skilled worker za samo osam meseci? Zanima te kako je moguće da se za svega godinu dana osećam kao aktivan i prihvaćen član društva?  Odgovor leži u osnovnom oružju svakog budućeg emigranta – jeziku.

Imam čast da na sajtu predstavim svog saradnika u uspehu, filologa i stručnjaka u oblasti jezika, osobu koja je deset godina radila u jezičkoj ustanovi, a potom se usudila da sama pokrene priču koja više odgovora emigrantima: Milana Vrgović Ćosić.

Milana je bila moj profesor norveškog jezika osam meseci, gde smo imale vid saradnje koji je odgovarao mom tipu ličnosti: učim koliko mi se uči, tempom koji mi se uči, na način na koji mi se uči. Zahvaljujući tome, dobila sam posao vaspitača i emigrirala u Norvešku za nepunih devet meseci od prve izgovorene norveške reči.

 

Velika želja mi je da vi, budući emigranti koji mi se obraćate, imate mogućnosti koje sam imala ja kada sam saradjivala sa njom.

Zato, pročitajte šta ona kaže na ovu temu:

Kako naučiti jezik za 9 dana

(čak i ako oni traju do 4 godine)

BIlo je raznih reakcija na pojavljivanje mojih paketa 24 h jezika (kao dela programa 24 h obuke). Uglavnom su se svodile na komentare tipa:

  •  što je brzo to je i kuso – sa čim se u potpunosti slažem, ili

  • Super, treba mi nešto intenzivnije, kad krećemo?

Pa, u oba slučaja, za početak treba ponovo da naučimo da brojimo. Ne radi se o učenju nečeg kompleksnog kao što je strani jezik za jedan dan (iako je to kod nekih trening paketa, nejezičkih ili u manjoj meri jezičkih, gotovo i moguće, ali ne i preporučljivo). Radi se o prostom brojanju.

24 h obuke

Ako obratite pažnju, videćete da je 24 sata vremenski isto kao 32 školska časa (od po 45 min). Ko god da je išao u privatne škole stranih jezika, verovatno je nekad potpisao godišnji ugovor na oko 100-140 časova, ili nešto manje ili više. U tom slučaju, većina predavača oko 4 puta daje tzv. progress testove – testove koji pokazuju koliko je neko napredovao. Oni se najčešće rade na sredini i na kraju svakog semestra. Škola u kojoj sam ja godinama radila priprema osnovni ugovor na 128 školskih časova godišnje. 32 časa je četvrtina toga i većina predavača vrši detaljniju proveru toka rada i napretka upravo 4 puta; negde na oko 2-2,5 meseca.

Što bi otprilike značilo da je 32 časa, ili 24 h, upravo optimalno vreme – neto vreme – da se usvoji nešto što je merljivo i što mi subjektivno možemo doživeti kao malu zaokruženu celinu.

Zašto onda u centrima za strane jezike kursevi uglavnom traju oko 2 semestra?

Razlozi su više nego jednostavni. Škole stranih jezika su i dalje škole, a svi smo mi navikli da pored kalendarske postoji i školska (ili akademska) godina. Početak u ranu jesen, kraj pred letnju sezonu kad se nikom ne uči, pauze i raspusti za praznike.

U ranijim tekstovima sam pisala o CEF nivoima – načinu standardizacije učenja stranih jezika, koji dosta pomažu da se zna ko šta misli kada kaže da “zna jezik”. Jedan taj nivo, većini poznat kao A1, A2, B1, B2, C1 i C2 se u većini škola pohađa oko 2 semestra, bar kad su u pitanju engleski, francuski, italijanski i drugi tzv. “popularni” jezici (o izuzecima kasnije). Jedan od razloga za to jeste to što je većina učenika i dalje školskog uzrasta, pa kurseve pohađa kad i školu, dakle 8-9 meseci godišnje. Sa dva dolaska nedeljno po 90 min, oni vrlo opušteno mogu savladati nivo ako rade sve što treba raditi 🙂 pošto centri za strane jezike najčešće kao glavne klijente imaju decu, ostale kurseve su mahom prilagodili njima.

Drugi razlog je više ekonomske prirode i ovde je zanemarljiv. Krajem leta i početkom jeseni su glavne kampanje za nešto što bi trebalo da bude koliko-toliko stabilan izvor prihoda zaposlenima celu jednu sezonu. A ona traje upravo do narednog leta.

Da li je samim odraslim polaznicima nužno, da ne kažem korisno, da se radi tim tempom i na taj način?

Nužno svakako nije. Deca i mladi često imaju učenje kao jedinu obavezu, pa se strani jezik nekako uklapa u njihovu nedeljnu rutinu. Što se odraslih tiče, tako razvodnjena, tj. slabo skoncentrisana koncepcija ume loše da utiče na motivaciju i osećaj napretka.

O tome zašto su “sprinterski” kursevi često efektivniji od maratonskih pisala sam i upućivala na korisne linkove u jednom od starih tekstova ovde.

To bi mogao biti samo jedan od razloga zbog kog je česta praksa da se kursevi nekih jezika, tipa nemačkog, često organizuju u vidu manjih celina u nekim školama. Tako 3 nešto kraća kursa u jednoj školskoj godini prelaze osnovne (A), srednje (B), ili napredne © nivoe. Ovaj način rada češći je kad se uče jezici zemalja popularnih za emigraciju – ili neke druge posebne svrhe, pa bi mnogi rekli da su kursevi jezika koji se uče radi preseljenja logični izuzeci. Ipak, kad se kreira program kursa i podešava njegov optimalni tajming, trebalo bi uzeti u obzir i druge stvari kao što su:

  • Bliskost jezičke strukture sa maternjim jezikom (nije isto da li francuski uči neko iz Španije, Srbije ili Kine)

  • Dostupnost online i drugih resursa – koji jesu bogati za velike svetske jezike (više o tome ovde) kao i jezike zemalja popularnih od strane emigranata

  • Obrazovanje, opšta informisanost i druge sposobnosti (da ne kažemo inteligencija) polaznika

Dostupnost resursa ume da utiče na tip ugovora koji sklapamo sa klijentom-polaznikom. Tip samog polaznika, gde je njegova baza važan deo, utiče na kreiranje ili biranje (o razlici ovde) programa kao i o realnim okvirima vezanim za bitan faktor – tajming.

 

Školska nastava ili obuka za odrasle sa jasnim ciljem? 

Bilo kako bilo, mnogo je kurseva na kojima se ne “uči jezik” u tradicionalnom smislu. Klijenti koji su već stekli određeno znanje tokom života mogu poželeti da usavrše određenu jezičku ili komunikacijsku veštinu, kao što je korespodencija, telefoniranje, prodaja i pregovaranje ili slušanje predavanja akademskog tipa uz hvatanje beležaka. Ima predavača i trenera koji sami kreiraju kurseve za vrlo specifične potrebe klijenata (i to mahom fino naplate), ali je danas, usled velike ponude poznatih izdavača, sve češći slučaj da se predavač/trener odluči da se manje ili više koristi nekim od već postojećih programa. A većina tih programa predviđa kurseve od max 40  “akademskih” časova. Što nas vraća našim 24-časovnim (32 školska) kursevima.

Iako je relativno lako uklopiti rad na posebnim veštinama u tako kratak program, većina je skeptična kad su u pitanju kursevi jezika “opšteg” tipa. Kao što smo već rekli, pošto se  očekuje da kursevi jezika popularnih emigrantskih destinacija budu naročito efikasni, neki od njih se već dugo organizuju u 3 ili više manjih celina po nivou umesto po dva semestra. Kao što je recimo nemački.

Ili norveški. Pošto sama držim kurseve norveškog jezika, odlučila sam da najčešće pređene programe prilagodim novom konceptu. Ko pažljivo prati, videće da je fond časova koji se prelazi za nivoe vrlo sličan fondu koji i drugi jezički centri smatraju optimalnim. Dakle, kada se podvuče crta, nije stvar u većem ili manjem broju časova. Već u nečemu sasvim drugom. U osećaju kontrole nad sadržajem koji ume biti tako važan polazniku da bi se što više smanjila anksioznost česta kada se uči neki “egzotičniji” jezik. Kao i u mnogo boljem praćenju napretka.

Kako najbolje organizovati kurseve?

Zbog strukture norveškog jezika i specifične potrebe za njim, kursevi norveškog se uglavnom organizuju tako da se bazični nivoi (A1 i A2) stapaju u jedan program ili udžbenik.

Srednji nivo (B1), ili kako ga neki zovu nivo prelaska praga znanja, pokriva otprilike onoliki fond časova koliki pokriva ceo osnovni paket (A1+A2). Fokus je na popriličnom širenju vokabulara kao i ponavljanju celokupne jezičke strukture sa osnovnih nivoa uz manju gramatičku nadogradnju.

Viši srednji nivo (B2) se danas ne traži samo kod visokoobrazovanih, već recimo i kod medicinskih sestara (bez više škole). Dosta njih spremanje ispita smatra prilično stresnim. Sa položenim B2 nivoom polaznik se smatra nezavisnim u korišćenju  jezika. To je onaj nivo kod engleskog imaju oni sa položenim popularnim FCE ispitom.

Kursevi norveškog koje držim kroz pakete 24 h izgledaju ovako:

  • A1 starter: 24 h (32 školska časa)

  • A1/A2: 24 h (- II -)

  • A2 pred-srednji: 24 h

Dakle, 3 dana za osnovni nivo 🙂

24 h tj. 32 školska časa (od 45 min) je paket koji se može, u skladu sa potrebama polaznika, organizovati na više načina. Nije ni najmanje preporučljivo organizovati ga u vidu nekih 6 četvoročasovnih ili 4 šestočasovnih vikend radionica, kao što je to slučaj sa ovladavanjem pojedinačnim veštinama u jeziku koji nam je već dobro poznat. Ali je zato sasvim u redu ako se jave kursevi tipa:

  • 3 meseca x 4 nedelje x 2 x 1 h

  • 2 m x 4 ned x 3 x 1 h

  • 2 m x 4 ned x 2 x 1,5 h (90 min)

  • 1 m x 4 ned x 3 x 2 h

  • 1 m x 4 ned x 2 x 3 h (…)

Mogućnosti su gotovo beskonačne.

Na sličan način se može organizovati i srednji nivo kao recimo:

  • B1/1: 24 h

  • B1/2: 24 h

  • B1/3: 24 h

Kao i viši srednji:

  • B2/1: 24 h

  • B2/2: 24 h

  • B2/3: 24 h

I eto nama stranog jezika solidno naučenog za 9 dana 🙂

 

Zašto ga onda mnogi uče i preko 4 godine? Ili: neto i bruto nije samo plata – može biti i vreme

  1. Zato što kao i kod drugih resursa, kao što je novac, dobro je razumeti razliku između neto i bruto

  2. … kao i značaj onoga što je Umberto Eko zvao mrtvo vreme (bez obzir na to što je umesto stranih jezika tada pisao o fenomenu “pauzâ” u porno filmovima).

9 dana je neto vreme – tačno vreme koje se provede na kursu jezika. Bruto vreme je period koji obuhvata sve te časove sa pauzama između njih – tzv. mrtvog vremena. Mrtvo vreme je važno za procesuiranje utisaka i sadržaja (da se “slegne”), kao i za pripremu za ono što predstoji. Upravo zbog toga je potrebna pauza između pojedinačnih časova – neto vremena, trajali oni sat, sat i po ili dva… Kao i pauza između dve celine – paket aranžmana od 24 h/32 školska časa.

Moja je praksa da, kako god da se organizuju sati u okviru jednog dvadesetčetvoročasovnog paketa, minimalna pauza između dva paketa je dve nedelje. Minimalna pauza između dva jezička nivoa je 3,5 nedelje tj. 25 dana.

Svako kako ima svoje zašto

Svet je prepun sadržaja koji nije lako filtrirati, a danas, kada pored opipljive imamo i virtuelnu realnost, kao da je još teže održati osećaj kontrole nad onim što nam okupira pažnju. Zato je prilikom učenja tako lepo imati osećaj da znamo šta, kada, kako i koliko primamo. Prošla su vremena kada su predavači bili propovednici masi koja prosto upija; sada su, kako bi moji Norvežani zvali mentore – veilederi – vođe puta, čiji je osnovni zadatak ne da “sažvaću” sadržaj, već da daju dobre smernice onima koji su zaista odlučili da uče.

Paket 24 h daje upravo takav osećaj kontrole nad onim što primamo, pruža prostor da uvidimo zašto kad i šta radimo, i obezbeđuje upravo onoliko fleksibilnosti koliko je potrebno kada su određeni okviri dati. I zato volim da kažem svojim polaznicima i klijentima: ako zaista radite sve ono što vam kažem i koliko vam kažem, rezultati su vam zagarantovani.